Tag Archives: sećanja

Razmišljanja trudnice posle ponoći

Opet nešto sanja, mrmlja, pita da li će sutra u vrtić. Kažem mu da neće, raspust je, da spava. Nameštam se da spavam. Neću više ni da se vraćam dole da gledam ništa na televiziji. Spavaću i ja.

hotelski puter

Onda odjednom on mi miriše na puter. Još uvek se meškolji nikako da opet učvrsti san, a meni je samo hrana u glavi. Sad mi se više i ne spava. Puter miriše, ali onaj hotelski. Takvog nema ovde. Mislim ima, ali nije to to. I kako sada da spavam? Jede mi se hotelski doručak. Najlepši deo putovanja je taj doručak uvek. Jede mi se sada puter što ovako lepo miriše, sa onim divnim svežim kajzericama i tanko sečenom praškom šunkom, koju u redovnim okolnostima nikada ne kupujem, pa je to sada čini ekstra primamljivim. Uz to filter kafa i onaj hotelski sok od pomorandže. Mljac! A kako bez divnog džema od kajsije ili marmelade, kada pojedem ovo na šta sam se nameračila? Nikako. Samo razmišljam da li bi pre slano ili slatko pecivo. Uh, one kiflice slatke sa krupnim prah šećerom u hotelu su bile savršene. Možda da ih ne kvarim džemom. Utom se setih kremića u malom pakovanju koje pamtim sa letovanja u Vrsaru, kada sam bila mala. Tog švedskog stola i kako mi ni tada nije bilo jasno ko se odluči za musli i slično pored onoliko konkretnih stvari. Na primer, može i kuvano jaje. Na onom malom, slatkom postolju što ima i prostor za ljušćenje. I opet puter i kajzerice. Ništa bez putera. A pecivo – sveže.  To me podseća i na slatko pecivo. Opet na švedski sto u Beču. Slatke kifle. Može takve kakve jesu – prazne. Najukusnije. Ili na slatke pletenice u hotelu u Grčkoj uz belu kafu. Continue reading Razmišljanja trudnice posle ponoći

Tetka Merin džem od kajsija

Tetka Meri je, takođe, bila stanovnik našeg dvorišta. Leta je provodila na moru, ali ostali deo godine je bila važan član naše zajednice.

Nikada neću zaboraviti kada se podboči jednom rukom, držeći šerpu sa ostatkom ručka u drugoj i vikne mom dedi, koji zamišljen sedi pod lozom: ”Ratko, Ratko, o’ li jest’ ovo ili da dam mačkama?” Tačno i uvek tim rečima. Mnogi bi se uvredili, ali deda nije. Oni su imali taj uobičajen komšijski, a opet specifičan odnos. Znali su se posvađati u dve reči. Posle par sati, kada bi se sreli na dvorištu, nastavljali su normalno da pričaju. Ili bi, tetka Meri, tokom zimskih meseci, jednostavno ponovo došla na vrata da kratko posedi kod njih. Continue reading Tetka Merin džem od kajsija