Raspevani petao i savremeni kokošinjci

Jedna od prvih stvari po kojima se razlikujemo od ljudi koji žive inače van grada je ta što mi nemamo živinu, i da napomenem, da nemamo čak ni u planu da je imamo – ikada.

Nekima je neverovatno što uopšte želimo da živimo van grada i stana, ali to je davno ispričana priča, a drugima nije jasno šta fali da imamo bar koke, da nose jaja i slično.

Continue reading “Raspevani petao i savremeni kokošinjci”

Advertisements

Naše priče za laku noć

Pre više od dve godine započeli smo sa pričanjem izmišljene priče. Sad da me pitate kako sam osmislila glavnog junaka, zašto baš to, ne znam. Trenutna inspiracija, pretpostavljam. Do tada, a i nakon toga, uveče prektikujemo da često čitamo slikovnice ili neku bajku, dešava se da gledaju i crtani sve do spavanja, ali i da jednostavno zaspu bez čitanja i gledanja. Nije nam ništa obavezno i jasno zacrtano. Ipak, pričanje ovih priča je uglavnom rezervisano za mog sina i mene, povremeno, kada sami u mraku ležimo pred spavanje jednom u, recimo, desetak dana.

 

Pričamo priču

Kao majka veoma nemirnog dečaka, a pre svega – budućeg muškarca i sama bez iskustva o roditeljstvu inače, još tokom trudnoće sam se borila sa velikim strahovima da li ću se snaći. Za razliku od mnogih kojima je samo da prežive bebine pelene i buđenje u prvoj godini, meni je još tada bilo jasno da to kako god da bude, nije nešto što me plaši i da ću se sigurno snaći. Međutim, sve vezano za vaspitanje, a posebno kasnije pubertet, mi je veliki strah i nedoumica. Čini mi se nikad dosta opreza i znanja, a opet ne bih da budem neka majka koja sputava, guši i ograničava. Nisam tip koji osobe koji prepušta stvari slučaju i ne mislim da se deca usput vaspitavaju, a još manje da se ne vaspitavaju. Continue reading “Naše priče za laku noć”

Razmišljanja trudnice pošle ponoći

Opet nešto sanja, mrmlja, pita da li će sutra u vrtić. Kažem mu da neće, raspust je, da spava. Nameštam se da spavam. Neću više ni da se vraćam dole da gledam ništa na televiziji. Spavaću i ja.

 

Onda odjednom on mi miriše na puter. Još uvek se meškolji nikako da opet učvrsti san, a meni je samo hrana u glavi. Sad mi se više i ne spava. Puter miriše, ali onaj hotelski. Takvog nema ovde. Mislim ima, ali nije to to. I kako sada da spavam? Jede mi se hotelski doručak. Najlepši deo putovanja je taj doručak uvek. Jede mi se sada puter što ovako lepo miriše, sa onim divnim svežim kajzericama i tanko sečenom praškom šunkom, koju u redovnim okolnostima nikada ne kupujem, pa je to sada čini ekstra primamljivim. Uz to filter kafa i onaj hotelski sok od pomorandže. Mljac! A kako bez divnog džema od kajsije ili marmelade, kada pojedem ovo na šta sam se nameračila? Nikako. Samo razmišljam da li bi pre slano ili slatko pecivo. Uh, one kiflice slatke sa krupnim prah šećerom u hotelu su bile savršene. Možda da ih ne kvarim džemom. Utom se setih kremića u malom pakovanju koje pamtim sa letovanja u Vrsaru, kada sam bila mala. Tog švedskog stola i kako mi ni tada nije bilo jasno ko se odluči za musli i slično pored onoliko konkretnih stvari. Na primer, može i kuvano jaje. Na onom malom, slatkom postolju što ima i prostor za ljušćenje. I opet puter i kajzerice. Ništa bez putera. A pecivo – sveže.  To me podseća i na slatko pecivo. Opet na švedski sto u Beču. Slatke kifle. Može takve kakve jesu – prazne. Najukusnije. Ili na slatke pletenice u hotelu u Grčkoj uz belu kafu. Continue reading “Razmišljanja trudnice pošle ponoći”

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: