Bombone za rođendan u školi

 

Uglavnom po internetu nailazim na rasprave za i protiv slavljenja dečijih rođendana u igraonicama, pa da li je potreban ovoliki ili onoliki budžet. Mi smo ovih 9 dečijih rođendana, koliko su oboje imali do sada slavili i kod kuće i u igraonici. Razumem prednosti jednog i drugog, a i opet sve je stvar ličnog izbora. Lično mogu da razumem sve razloge i načine, osim onih slatkih stolova, nalik na američke zabave. Ne razumem ni pozivanje celih vrtićkih grupa, ni celog razreda na rođendan. Ali, to sam ja.

U svim pričama kako smo mi nekada slavili rođendan, uglavnom se spominju rođendanski sendviči (koje im za rođendane i dalje pravimo), ali ono što mene pre svega asocira na proslavu rođendana u detinjstvu je nošenje bombona u školu. Continue reading “Bombone za rođendan u školi”

Advertisements

Šetnja kroz godišnja doba

Odrasla sam u dvorištu. Bukvalno. U kuću sam ulazila da jedem, uživala u travi, kuvanju ručka od blata i maslačaka, jurnjavi za mačkama i prvim lalama i zvončićima u proleće. Svako godišnje doba imalo je svoje čari i sasvim nov način zabave.

PROLEĆE

Prvi vesnik proleća nisu bile samo ljubičice. Prvi izdanci lala, zvončića i narcisa su najavljivali kraj zime. Uredno prekopana mala baštica sa desne strane naših ulaznih vrata, bila je prepuna žutih i crvenih lala. Iako svo ovo cveće krasi bašte samo tokom prvih dana proleća, toliko pozitivne energije donosi jer svi znamo da je zimi došao kraj i da dolazi period čistog uživanja. Tokom narednih meseci više niko nije ni obraćao pažnju da u maloj baštici šrtče samo oštra pera zelenih listova, bez ijednog cveta.

lale

Continue reading “Šetnja kroz godišnja doba”

Tetka Merin džem od kajsija

Tetka Meri je, takođe, bila stanovnik našeg dvorišta. Leta je provodila na moru, ali ostali deo godine je bila važan član naše zajednice.

Nikada neću zaboraviti kada se podboči jednom rukom, držeći šerpu sa ostatkom ručka u drugoj i vikne mom dedi, koji zamišljen sedi pod lozom: ”Ratko, Ratko, o’ li jest’ ovo ili da dam mačkama?” Tačno i uvek tim rečima. Mnogi bi se uvredili, ali deda nije. Oni su imali taj uobičajen komšijski, a opet specifičan odnos. Znali su se posvađati u dve reči. Posle par sati, kada bi se sreli na dvorištu, nastavljali su normalno da pričaju. Ili bi, tetka Meri, tokom zimskih meseci, jednostavno ponovo došla na vrata da kratko posedi kod njih. Continue reading “Tetka Merin džem od kajsija”

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: