Biranje aktivnosti za dete

Došlo je vreme da najstarije dete krene na neku aktivnost. O tome u kom smeru smo razmišljali, ali i kako se Škola mjuzikla pojavila kao sasvim neočekivano i savršeno rešenje za početak u ovom postu.

Ako ste pratili moje prethodne postove, znate da nisam pobornik vođenja vrtićke dece na bilo kakve aktivnosti. Druga je priča kada ne idu u vrtić. Moje mišljenje je da je vreme sa porodicom, pa onda i širom familijom, prijateljima, drugarima i u prirodi neprocenjivo do polaska u školu, a svi znamo da nakon vrtića ne ostaje previše vremena da se lako uklope druženja i različite aktivnosti. Sav sport koji im treba prvih godina su trčanje, skakanje i vožnja bicikle. Sve to može i u dvorištu, ulici ili obližnjem parku, samo da su na svežem vazduhu. Za ostalo smatram da imaju ceo život pred sobom.

Continue reading “Biranje aktivnosti za dete”

Advertisements

Pusto ostrvo

Najviše volim one razgovore pred spavanje kada možeš da ih svašta pitaš. Tako su slatki, ušuškani i umorni, a opet opušteni u bezbednoj zoni doma svog. To je naše vreme za čitanje u polumraku ili pričanje priča, a često se dogodi da tada pitaju nešto o čemu inače izbegavaju da pričaju. Elem, ne pitajte me kako sam došla na ideju da mu postavim pitanje o pustom ostrvu. Objasnila sam mu kako izgleda pusto ostrvo i pitala šta bi poneo.

Koje 3 stvari bi poneo na pusto ostrvo?

Pitala sam šestogodišnjeg dečaka koje tri stvari bi poneo na pusto ostrvo. Znajući kako odrasli uglavnom spominju knjige i slično, očekivala sam odgovor tipa – Lego, voz i mamu/tatu. A odgovor je bio važna lekcija za mene, ali verujem i mnoge druge. Moj dečak je rekao: “Prvo bih poneo magiju života!” Continue reading “Pusto ostrvo”

Staza za autiće u kući

Već ranije sam pisala o stazi za dečije automobile u dvorištu, a kako se približava hladno vreme i očekuju nas kišni dani, a uz to tek predstoji sezona virusa i boginja, trebaće nam nove ideje kako da zabavimo decu. Evo nekih lakih načina da napravite stazu za autombilčiće u kući.

Kod nas ovo prolazi jer nam zaista ne smetaju dečije igračke po dnevnom boravku. Znam da kod nekih to nije slučaj, ali mi volimo da boravimo svi zajedno još uvek kada smo svi kod kuće. O tome sam pisala ovde: Spojene dnevna soba i kuhinja – da ili ne

Kako napraviti stazu za dečije autiće u domu?

Stazu na fotografijama smo pravili pre više od dve godine, još dok smo živeli u stanu. Imamo i onaj čuveni povoljan tepih, koji valjda dobar deo dečaka ima, sa iscrtanim ulicama, u dečijoj sobi, ali uvek je zanimljivije smisliti nešto novo. Continue reading “Staza za autiće u kući”

Raspevani petao i savremeni kokošinjci

Jedna od prvih stvari po kojima se razlikujemo od ljudi koji žive inače van grada je ta što mi nemamo živinu, i da napomenem, da nemamo čak ni u planu da je imamo – ikada.

Nekima je neverovatno što uopšte želimo da živimo van grada i stana, ali to je davno ispričana priča, a drugima nije jasno šta fali da imamo bar koke, da nose jaja i slično.

Continue reading “Raspevani petao i savremeni kokošinjci”

Naše priče za laku noć

Pre više od dve godine započeli smo sa pričanjem izmišljene priče. Sad da me pitate kako sam osmislila glavnog junaka, zašto baš to, ne znam. Trenutna inspiracija, pretpostavljam. Do tada, a i nakon toga, uveče prektikujemo da često čitamo slikovnice ili neku bajku, dešava se da gledaju i crtani sve do spavanja, ali i da jednostavno zaspu bez čitanja i gledanja. Nije nam ništa obavezno i jasno zacrtano. Ipak, pričanje ovih priča je uglavnom rezervisano za mog sina i mene, povremeno, kada sami u mraku ležimo pred spavanje jednom u, recimo, desetak dana.

 

Pričamo priču

Kao majka veoma nemirnog dečaka, a pre svega – budućeg muškarca i sama bez iskustva o roditeljstvu inače, još tokom trudnoće sam se borila sa velikim strahovima da li ću se snaći. Za razliku od mnogih kojima je samo da prežive bebine pelene i buđenje u prvoj godini, meni je još tada bilo jasno da to kako god da bude, nije nešto što me plaši i da ću se sigurno snaći. Međutim, sve vezano za vaspitanje, a posebno kasnije pubertet, mi je veliki strah i nedoumica. Čini mi se nikad dosta opreza i znanja, a opet ne bih da budem neka majka koja sputava, guši i ograničava. Nisam tip koji osobe koji prepušta stvari slučaju i ne mislim da se deca usput vaspitavaju, a još manje da se ne vaspitavaju. Continue reading “Naše priče za laku noć”

Razmišljanja trudnice pošle ponoći

Opet nešto sanja, mrmlja, pita da li će sutra u vrtić. Kažem mu da neće, raspust je, da spava. Nameštam se da spavam. Neću više ni da se vraćam dole da gledam ništa na televiziji. Spavaću i ja.

 

Onda odjednom on mi miriše na puter. Još uvek se meškolji nikako da opet učvrsti san, a meni je samo hrana u glavi. Sad mi se više i ne spava. Puter miriše, ali onaj hotelski. Takvog nema ovde. Mislim ima, ali nije to to. I kako sada da spavam? Jede mi se hotelski doručak. Najlepši deo putovanja je taj doručak uvek. Jede mi se sada puter što ovako lepo miriše, sa onim divnim svežim kajzericama i tanko sečenom praškom šunkom, koju u redovnim okolnostima nikada ne kupujem, pa je to sada čini ekstra primamljivim. Uz to filter kafa i onaj hotelski sok od pomorandže. Mljac! A kako bez divnog džema od kajsije ili marmelade, kada pojedem ovo na šta sam se nameračila? Nikako. Samo razmišljam da li bi pre slano ili slatko pecivo. Uh, one kiflice slatke sa krupnim prah šećerom u hotelu su bile savršene. Možda da ih ne kvarim džemom. Utom se setih kremića u malom pakovanju koje pamtim sa letovanja u Vrsaru, kada sam bila mala. Tog švedskog stola i kako mi ni tada nije bilo jasno ko se odluči za musli i slično pored onoliko konkretnih stvari. Na primer, može i kuvano jaje. Na onom malom, slatkom postolju što ima i prostor za ljušćenje. I opet puter i kajzerice. Ništa bez putera. A pecivo – sveže.  To me podseća i na slatko pecivo. Opet na švedski sto u Beču. Slatke kifle. Može takve kakve jesu – prazne. Najukusnije. Ili na slatke pletenice u hotelu u Grčkoj uz belu kafu. Continue reading “Razmišljanja trudnice pošle ponoći”

Blog at WordPress.com.

Up ↑