Naše priče za laku noć

Pre više od dve godine započeli smo sa pričanjem izmišljene priče. Sad da me pitate kako sam osmislila glavnog junaka, zašto baš to, ne znam. Trenutna inspiracija, pretpostavljam. Do tada, a i nakon toga, uveče prektikujemo da često čitamo slikovnice ili neku bajku, dešava se da gledaju i crtani sve do spavanja, ali i da jednostavno zaspu bez čitanja i gledanja. Nije nam ništa obavezno i jasno zacrtano. Ipak, pričanje ovih priča je uglavnom rezervisano za mog sina i mene, povremeno, kada sami u mraku ležimo pred spavanje jednom u, recimo, desetak dana.

Priče za laku noc

Pričamo priču

Kao majka veoma nemirnog dečaka, a pre svega – budućeg muškarca i sama bez iskustva o roditeljstvu inače, još tokom trudnoće sam se borila sa velikim strahovima da li ću se snaći. Za razliku od mnogih kojima je samo da prežive bebine pelene i buđenje u prvoj godini, meni je još tada bilo jasno da to kako god da bude, nije nešto što me plaši i da ću se sigurno snaći. Međutim, sve vezano za vaspitanje, a posebno kasnije pubertet, mi je veliki strah i nedoumica. Čini mi se nikad dosta opreza i znanja, a opet ne bih da budem neka majka koja sputava, guši i ograničava. Nisam tip koji osobe koji prepušta stvari slučaju i ne mislim da se deca usput vaspitavaju, a još manje da se ne vaspitavaju.

Vaspitanje kroz izmišljenu priču

Tako se negde, kada je krenuo u jasle, a kroz koji mesec i u vrtić, rodila ideja o pričanju priče koje će imati svoju pouku. Ovo mi je bio idealan način da na izmišljene likove prenesemo razne situacije koje nam se mogu dogoditi, a da dobijem i povratnu informaciju, koliko on vremenom usvaja i razume razliku između dobra i zla. Ideja mi je bila da ga maksimalno uključim, a da opet ne bude forsirano, da ima smisao i da bude zabavno.

Vremenom smo osmislili čitavu seriju pričica sa istim likovima, samo različite situacije, susreti i rešenja problema. Njegovo učešće je od samo osmišljanja u jednoj rečenici – kao smernice šta da pričam, došlo do toga da sam osmisli gotovo sve, a ja samo malo uobličim i obogatim detaljima. Verovatno bi mogli da napišemo čitav serijal slikovnica sa našim junakom.

Evo kako je sve počelo i kako izgleda jedna naša priča.

Ajkulica Miki

Ajkulica Miki – naš heroj

Jedne večeri, uoči trećeg rođendana, predložila sam da mu ispričam priču. Ne znam iz kog dela mozga sam prosula da nam glavni junak bude baš mala ajkula Miki. Uglavnom, priča je imala negativca – veliku hobotnicu, zatim uvod – Miki nije poslušao roditelje, zaplet – upao je u gadnu nevolju, rasplet – kada uspe da se spase i zaključak – zašto je važno da Miki sluša, svest o mogućim posledicama i ideju šta će sledeći put uraditi u takvoj situaciji.

Pored Mikija, u priču su se uključivali njegovi roditelji, drugari iz vrtića, društvo iz ulice, zatim i konkretni likovi kao što su rak Vlatko, morski konjići Peca i Neca, vaspitačica Milkica, negativci hobotnica, kit, nevaljala ajkula, džinovska raža i mnogi drugi. Sve to u cilju da se priča što više približi realnom životu i opasnostima koje vrebaju, a opet sam se trudila da ostane u morskim dubinama, dovoljno mističnim i neistraženim da drže pažnju.

Učestvovanje deteta u kreiranju priče

Ne znam da li sam ga već za prvu pitala u kakvu nevolju bi Miki mogao da upadne. Možda i jesam, ne sećam se. Možda sam mu tu prvu priču samo ispričala tek da shvati koncept. Ali dopalo mu se svakako. Već narednog puta je sam predložio da želi da pričamo o “Ajkulici Mikiju”, a onda sam pitala šta bi ovaj put mogao da radi i on je govorio, na primer: “da se izgubi u olupini broda”, ”da putuje na letovanje”, ”da ne zna da nađe put do kuće” i tome slično. Tada je njegov predlog priče izgledao tako. A ja sam onda osmišljala ostatak od toga kako da dođe do te nevolje do toga kako da se iz nje izvuče.

Konketno prošle večeri, sada petogodišnjak je predložio da pričamo priču o Mikiju ovako (potrudiću se da se setim svih detalja):

”Hajde da pričamo o tome kako je ajkulica Miki otišao u luna park sa roditeljima. Želeo je da se vozi na svemu, a onda je tražio još veće mašine i dok mu roditelji nisu obraćali pažnju, on se iskrao i otišao na napušteno gradilište. Tamo je dugo hodao sam, sve dok nije naišao do velikog zida.

Zid je bio visok 40 metara, imao je sve ovolike cigle (pokazuje rukom visinu cigle od 20-ak centimetara) i mislio je da on to ne može da pređe. Hteo je da se vrati nazad, ali pošto je pre toga prošao kroz 10 tunela, nije mogao da se seti tačnog puta. Onda je visoko na zidu video prozor i uspeo je da prođe kroz njega. Sa druge strane je naišao na prodavnicu, ali unutra je sve bilo mračno.

Odjednom ga je uhvatila velika hobotnica koja ga je odvela daleko i vezala u lance. On je nekako uspeo da pobegne i kada je doplivao do igrališta na grebenu, sreo je drugare koji su ga spasili i pozvali mamu i tatu.” 

Možete i sami da vidite koliko je napredovao kada je mašta u pitanju. Ovaj konkretno slučaj je splet više ispričanih priča i nekih novih situacija. Uskoro mislim da neću umeti da ga nadmašim i smislim baš ništa što bi moglo bolje da zaokruži priču od toga što on sam osmisli.

Ajkulica Miki u luna parku

Kako finalna priča zvuči

Na red sam došla ja, da ispričam priču na zadatu temu:

Iako je ajkulica Miki prošli put napravio veliku glupost u luna parku, kada je gađao pikadom vozić, čiji se vagon slupao i morali su da plate veliku štetu, roditelji su naredne godine ipak odlučili da ga povedu. Želeli su da Mikiju daju priliku da ponovo uživa, a on ih je uveravao da se takav nestašluk više neće ponoviti. 

U luna parku su svi uživali. Kupili su nekoliko žetona i vozili se na spravama prilagođenim Mikijevom uzrastu. Međutim, ajkulica Miki je posle gotovo svih mašina, u tom delu parka, počeo da negoduje kako bi on ipak da isproba vožnje i u delu za odrasle. Uzalud su roditelji pokušavali da mu objasne da su mašine suviše opasne za njegov uzrast i da mu neće biti zabavno. On je nastavio da bude mrzovoljan.

Dok je Tata ajkula obavljao važan telefonski poziv, a mama kupovala sladoled za sve, Miki je iskoristio trenutak nepažnje i brzo šmugnuo iza štanda sa kokicama. Plivao je između štandova i trudio se da što pre stigne do dela sa spravama za odrasle. Velikom brzinom se našao u delu luna parka u kome su još uvek radovi, umesto u delu sa velikim spravama. Na sve strane su bile dugačke cevi i druge skalamerije koje će uskoro poslužiti za nove mašine i proširen deo zabavnog parka. Nastavio je da pliva kroz cevi i oko njega je postajalo sve mračnije. Više nije bilo blještavila luna parka, počeo je pomalo i da se plaši, ali nije hteo da se vrati nazad. Na kraju puta, došao je do veoma visokog zida. Učinilo mu se da zid ide čak do površine okeana i da ne može dalje. Već je bio suviše uplašen i razmišljao da krene nazad, ali shvatio je da ne zna kroz koju je cev prošao i da ne ume da nađe put do zabavnog parka. 

U poslednjem trenutku video je mali otvor, nalik prozoru, visoko na zidu. Jedva je uspeo da pliva do tamo, a kada je prošao, našao se na mestu koje nikada ranije nije video. Učinilo mu se da vidi prodavnicu i došao je na ideju da zamoli prodavca da pozove roditelje. Međutim, čim je uplivao kroz vrata, veliki pipak se obmotao oko njega. Bila je to džinovska hobotnica, koja ga je brzinom munje odnela u svoju jazbinu ispod kamena.

Miki je bio prestravljen. Razmišljao je kako ovaj put nema nade da se izvuče. Srećom, hobotnica je ubrzo zaspala. On je iskoristio trenutak njenog dubokog sna i čim je malo olabavila pipak, iskliznuo je iz zagrljaja hobotnice i zaplivao koliko god brzo može. Plivao je i plivao, nije smeo da se osvrne, sve dok nije ugledao poznat koralni greben. Na njemu su se igrali rakovi, ribice i morske zvezde. Bilo je to igralište u blizini njegove kuće. Drugari su ga odmah prepoznali, a on se njima obradovao kao nikada do tad. 

Ovog trenutka moj mali-veliki čovek je zaspao. Kraj ćemo ostaviti za drugi put.

Roditelji i izmišljene priče

Jedina nevolja u pričanju priča je što se nekada i meni toliko prispava, posebno još kod dela kada on meni priča ideju za priču, da mi jedva radi mozak da smišljam detalje, a nekad na pola neko od nas dvoje zaspi. Druge večeri krenemo iz početka, pa se priča pretvori u neku desetu, sa drugim likovima i raspletom. Ali, čar i jeste u tome da je sve spontano i prepušteno mašti.

Često se setim mame, kada prepričava kako je imala običaj da krene da mi priča nešto što sanja dok čita priču za laku noć, a ja je ispravljam i budim sa: ”Mama, lupaš, ne ide tako!”

Dok mu pričam priču, sve vreme zamišljam sve ilustrovano i to me dalje vodi da prezentujem detalje sa što više prideva i priloga sa kojima se možda do sada nije susretao, a meni znači da vežbam mozak smišljanjem sinonima i novih epiteta.

Moram priznati da i nama, roditeljima, prija da se kroz priče vratimo u detinjstvo, da zaokupimo mozak nekim benignim stvarima, par minuta naprežući vijuge u izmišljenom bezazlenom svetu gde su čuda moguća i ne postoji loš kraj.

Čitajući tekst Greške koje pravimo prilikom čitanja deci dobila mi je ideju da sa vama podelim način na koji mi spontano razvijamo maštu i obogaćujemo rečnik. Savetujem da ga pročitate, kao i druge postove sa bloga Čarapice.

Pročitajte još: Enciklopedija – omiljeni izvor znanja

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Naše priče za laku noć”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s