Kada bi me u pola noći probudili i pitali šta želim da mi budu deca kada odrastu, prvo što bih rekla je – DA BUDU SREĆNI! A da li je zaista moguće da deca, pre svega, budu srećna svojim životom? Ja sam ubeđena da jeste, ali nisam sigurna koliko ih tome učimo. Dalje…
Život van grada 
Moja novija razmišljanja po pitanju sreće pa i dečije, je da je sreća precenjena i da celoživotno vijanje osećaja da si srećan je jako zahtevno. Takođe čovek se oseća loše ako iz topa ne odgovori da je srećan, a ima sve uslove da bude, pa ipak mu je teško da kaže da se oseća tako. Sreća je neka šargarepica koju nam je nametnulo moderno doba. Mislim da je znatno bolje govoriti o zadovoljstvu svojim životom i izborima. Sve ostalo o čemu pišeš je skroz na mestu, dete će svakako pokušati da nađe i napravi život po svojoj meri to je u čovekovoj prirodi. Jedino što mi se čini da kada im pričamo o sreći treba da budemo obazrivi. Na njihova pleća stavljamo jako težak zadatak 🙂 Isto kao sa romntičnom ljubavlju, jednom jedinom za sva vremena, pa ako osoba to ne doživi, oseća se jako loše, kao da joj nešto fali. Izvini na raspisivanju ali eto bacila si me u razmišljanje 🙂
LikeLiked by 1 person
Sjajno zapažanje, kao i uvek. Slažem se oko definicije na relaciji sreća-uspeh. Zapravo dobro je dok razmišljamo i o jednom i drugom, a ne samo onim na relaciji karijera-uspeh-novac bez tih daleko važnijih segmenata života jedne osobe.
LikeLike