Šetnja kroz godišnja doba

Odrasla sam u dvorištu. Bukvalno. U kuću sam ulazila da jedem, uživala u travi, kuvanju ručka od blata i maslačaka, jurnjavi za mačkama i prvim lalama i zvončićima u proleće. Svako godišnje doba imalo je svoje čari i sasvim nov način zabave.

PROLEĆE

Prvi vesnik proleća nisu bile samo ljubičice. Prvi izdanci lala, zvončića i narcisa su najavljivali kraj zime. Uredno prekopana mala baštica sa desne strane naših ulaznih vrata, bila je prepuna žutih i crvenih lala. Iako svo ovo cveće krasi bašte samo tokom prvih dana proleća, toliko pozitivne energije donosi jer svi znamo da je zimi došao kraj i da dolazi period čistog uživanja. Tokom narednih meseci više niko nije ni obraćao pažnju da u maloj baštici šrtče samo oštra pera zelenih listova, bez ijednog cveta.

lale

I tako je svako doba godine imalo neko cveće koja ga je obeležavalo, te ste mogli da se orijentišete okvirno prema našem dvorištu i bez kalendara, nakon lala, stizali su i zumbuli, a onda bi sve olistalo, ozelenelo i bilo prepuno cveća. Jorgovani su najlepše mirisali i jedini su sečeni da ih stavimo i u vazu u kući. Ruže su tokom celog leta ulepšavale centralni deo bašte, a u kasnu jesen cvetale su zimske ruže boje kajsije, između debeljuškastih malih šimširova.

U rano proleće, izvođena je radna akcija koja je podrazumevala da pradeda uz moju ”asistenciju” seče vinovu lozu ispred kuće dok još ne počne da lista. Slabo smo šta ikada koristili od tog belog grožđa. Ali je bila nezamenljiva za uživanje tokom cele sezone u hladovini. Tu se nalazio sto sa stolicama, nekad se i jelo, ispijale kafe, pradeda i prababa su tu provodili toplije mesece tokom dana i neretko se družili i sa ostalim komšijama u dvorištu. U kuću bi ulazili da ručaju i kasnije tek u vreme Beogradske hronike, kada se palio televizor. Sve je imalo svoj ustaljeni ritual koji se ponavljao kao Dan mrmota.

Bubamare su mi bile specijalan gušt i još jedan siguran znak da je proleće konačno stiglo. Koliko sam sati provela čučeći u krug oko minijaturne bašte, da svaki list pomno proučim i ne propustim ni jednu bubamaru. A onda neizbežno, uhvatim je u ruku i kreće:

12036594_10208029260994485_6906221676114126298_n

”Let, let, bubamaro,

Donesi nam pismo.

Let, let, bubamaro,

Videli se nismo, 

Još od prošlog maja,

Ja i ujka Paja.”

LETO

Mnogi mirisi me podsete na detinjstvo. Između ostalih – oni koji se šire posle zalivanja dvorišta crevom. To je specijalan gušt bio. Zalivam cveće, ono malo vrta, svi mirisi se mešaju. Beton počinje da šišti kako voda isparava u trenutku, pošto ga je prethodno sunce pržilo celog dana. Divne asocijacije na letnje hlađenje u vremenu bez klima uređaja. Po nogama se mota crevo koje vukljam okolo, povremeno ga kačim, noge vlažne, lepe se komadići suve trave i zemlje po njima.

Kuvanje ”ručka” je bila posebna poslastica. Sedeći na maloj stoličici sa sudovima raspoređenim na metalnom tronošcu koji mi je deda napravio, sati su prolazili u kuvanju. Namirnice sam nabavljala naizmenično iz bašte i mamine kuhinje. Iz bašte su na ceni bili bokvica, maslačak, kamilica i neven, dok sa iz kuhinje u male tanjiriće pribavljala brašno, alevu papriku i vegetu. Najvažnije je bilo da se šareni.

JESEN

U to vreme, lubenice su označavale već početak jeseni. Tradicionalno su se kupovale veliki primerci koji nisu mogli da stanu u frižider, već su se tokom dana hladili u kanti napunjenoj vodom ispod česme. Istina, ispod česme je za skupljanje vode inače uglavom stajala popreko presečena kantica od 5l motornog ulja. Tamo gde bi trebao stajati čep, bilo je otvoreno da voda dalje otiče bez prelivanja. Povremeno je služila i za hlađenje tada neprikosnovenog BIP piva, sa kog su sve etikete obavezno otpadale u tu vodu.

Lubenica se nikada nije jela u kući, već za stolom pod lozom, uz rizik da vam sa iste padne koja dlakava zelena gusenica. Godinama nakon toga, a ni danas, mi nije jasno kako se nisam bojala tih stvorenja, već sam ih nonšalantno prstićima skidala sa sebe i bacala na pod. I ne mogu da se ne zapitam, kada smo se toliko odrodili od prirode? Nekada smo životinje puštali da odu dalje i žive svoje minijaturne živote. Sada, ne u travu – ima krpelja, namaži sredstvom od rođenja, zgazi insekta, zgnječi, naprskaj otrove, hemiju, ne udiši, luftiraj kuću posle. Kada smo i kako mi postali divlji?

jesen

Nakon polaska u školu sam otkrila herbarijum. Veličanstveno žuto i bakarno lišće je dobilo novu vrednost. Uredno sam ga prikupljala i birala najlepše primerke, a onda sušila. Umesto da koristim stare novine, videla sam da neka osušena mamina ruža stoji u ogromnom starom narodnom kuvaru, pa mi se on učinio prigodnim da posluži za presovanje lišća. Niko mi nije rekao da će lišće pustiti sokove. Elem, tako je uspešno uništen kuvar, ali lišće je bilo besprekorno.

ZIMA

Kako je svako toplije godišnje doba obeležavalo cveće, tako je najhladniji period, pored zimskih ruža, najavljivalo jedno voće – mušmule. Radost iščekivanja da pradeda svojim starim jarko crvenim fićom stigne sa placa, koji je, kao i većina Beograđana onog vremena, imao na obroncima Beograda, ne može se opisati. Prvo sam obavezno jela one prezrele primerke, uvek kod pradede kući, a za otpatke je bila rezervisana stara čaša od pavlake. Ah, te lepe nebrendirane bele plastične čaše. Čemu sve nisu služile. A tada nismo bili ni robovi marketinga, nit’ smo mozgali oko organske hrane. Pili smo jogurt iz trouglastog tetrapaka bez mnogo glavobolje oko toga da li je prljavo pakovanje, ko ga je pipao i gde je stajao. Cepneš onaj vrh i piješ.

Sir je pradeda godinama kupovao od dekice koji nam je u dvorište dolazio u gumenjacima na vunenim čarapama, sa šajkačom, a na ramenu je nosio motku na kojoj su visile dve bele kante pune sira. Jedna napred, druga se klatila za njim kako korača. I uvek je sa kraja dvorišta dovikivao ”gazda, gazda”. A onda bi na kantar odmerio sir i nastavio svojim putem. I znalo se da će naići jednom nedeljno, oni su znali koliko im tačno treba, odmah im sipa u posudu za sir i teraj dalje.

Vrhunac zime je bio prvi sneg. Ledenice sa krova, koje su nam stariji lomili i dodavali, da ih bodemo u gomile snega. Pravljenje sneška u dvorištu, koji je imao malene komadiće uglja kao dugmad i nos – šargarepu. Tipičan Sneško Belić tipičnog bezbrižnog detinjstva.

Save

Save

Save

Advertisements

2 thoughts on “Šetnja kroz godišnja doba”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s