Tetka Merin džem od kajsija

Tetka Meri je, takođe, bila stanovnik našeg dvorišta. Leta je provodila na moru, ali ostali deo godine je bila važan član naše zajednice.

Nikada neću zaboraviti kada se podboči jednom rukom, držeći šerpu sa ostatkom ručka u drugoj i vikne mom dedi, koji zamišljen sedi pod lozom: ”Ratko, Ratko, o’ li jest’ ovo ili da dam mačkama?” Tačno i uvek tim rečima. Mnogi bi se uvredili, ali deda nije. Oni su imali taj uobičajen komšijski, a opet specifičan odnos. Znali su se posvađati u dve reči. Posle par sati, kada bi se sreli na dvorištu, nastavljali su normalno da pričaju. Ili bi, tetka Meri, tokom zimskih meseci, jednostavno ponovo došla na vrata da kratko posedi kod njih.

Inače, uvek je tvrdila da ne voli mačke. Ovim dvorišnim se obraćala uglavnom na ”iš” i ”bež’ tamo”, a zapravo su joj bile drage. Redovno ih je hranila uz dozivanje ”mac, mac, mac” a onda samo fljusne hranu pored kante za otpatke uz kratko ”na”. Mama mi je otkrila da je njena porodica dugo godina imala mačka koji je uginuo par meseci pre mog rođenja.

 

Džem od kajsija

Pamtim tetka Merine uštipke sa prah šećerom i kada na dan Svetog Nikole odemo da čestitamo slavu i uzmemo žito. A ono lepo oblikovano, na kristalnom tanjiru, prekriveno mlevenim orasima. Još jednu specijalnu poslasticu dobro pamtim – džem od kajsija. Događalo se da izađe na dvorište da pita da li želim da jedem. Ih, pa nego kako. To se nije propuštalo, iako nisam ni tada bila ljubitelj slatkog. Momentalno sam bacala loptu i ulazila za njom u kuću. Izvadila bi ”Sava” hleb i odsekla poveće parče, zatim ga premazala sa ”Dobro jutro” margarinom, a onda namazala bogat sloj divno narandžastog domaćeg džema sa celim ljuskama kajsija. Taj sa ljuskama mi je oduvek specijalno ukusan. Pamtim zvuk tupog metalnog noža kako udara o radnu površinu stola. U to vreme, kuhinje su često imale stolove sa plastificiranom plavičastom ili crvenom pločom i malom fiokom ispod. Fioka nikada nije lako mogla da se otvori ili zatvori, pa se sve obavljalo pridržavanjem nogom, od čega bi vas kasnije boleo kuk.

I uvek ono: ”Hoćeš još jedno parče?”

”Naravno”, brzo bih odgovorila. ”I, još jedno”, pomislila sam svaki put, ali nikada nisam smela tako nešto da kažem jer bi to bilo van granica pristojnog. Ova užina je bila jedna od omiljenih.

Ono što je interestantno je da apsolutno nema šanse da se setim kada je ona taj džem kuvala i na koji način. Da sam bila malo starija, sigurno bi se zainteresovala da upamtim ako jednog dana dođem na ideju da ga i sama pripremim.

Od tetka Meri sam pozajmila i prve romantične knjige u tinejdžerskom uzrastu. Sećam se da je imala komplet MIR-JAM i sestre Bronte, pa sam tada prvi put čitala Džejn Ejr, Orkanski visovi, Ranjeni orao i Greh njene majke.

Neki su otišli

Nikada se neću navići da nekih ljudi više jednostavno nema. Uz sve njihove mane, volela sam i volim da provodim vreme sa starim ljudima, da čujem što šta o tome kako su nekada živeli i strašno mi je da pomislim da nekih dragih ljudi neminovno za deceniju ili dve više neće biti.

Možda od tetka Meri nikada nisam uspela da se oprostim jer nas je napustila upravo u danima kada sam saznala da sam po drugi put trudna. Na samo stotinak metara od našeg stana, dok sam ja ležala u krevetu i čuvala jednu tačkicu u stomaku, a drugu pored sebe. I možda je ovo bar neki moj način da se oprostim i da je slavim.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.

Up ↑